Економија
Несавршености тржишта: четири места кроз која улази корупција

Ко пре објаве сазна трасу новог ауто-пута, њиве купује по цени њива. Дан касније иста земља је плац, а разлику је зарадио онај ко је знао раније. Нико није прекршио правила тржишта. Тржиште је само ценило информацију коју неки нису имали.
Уврежено је да је корупција проблем државе, а тржиште лек против ње. Економиста Слободан Максимовић у раду „Тржишне имперфектности и корупција“ не спори први део: конкуренција корупцију смањује и мења јој облик. Али показује и другу страну. Стварна тржишта имају четири класичне несавршености, исте оне које се уче на сваком факултету економије, и свака од њих отвара простор за корупцију. Овај текст пролази кроз све четири и тражи оно што им је заједничко.
Шта су несавршености тржишта
Несавршености тржишта су одступања стварних тржишта од модела савршене конкуренције. У уџбеницима се зову и тржишни неуспех (market failure): ситуација у којој тржиште, препуштено само себи, не даје најбољи исход за друштво.
Модел савршене конкуренције има строге претпоставке. Много малих продаваца и купаца, од којих ниједан не може сам да помери цену. Сваки трошак и свака корист су у цени. Свако добро може некоме да се прода. Сви знају све. Кад све то важи, цена сама одлучује ко шта добија, и никоме се не исплати да подмићује, јер нема чиме да купи предност.
Стварност одступа од сваке од тих претпоставки, и ту Максимовић почиње. Четири одступања, четири несавршености: монопол и олигопол, екстерналије, јавна добра и непотпуне информације. Иду од највидљивије, велике фирме, ка невидљивој, информацији.
Монопол и олигопол: како моћ фирме стиже до правила
У стварности многа тржишта држе неколицина великих фирми (олигопол) или једна (монопол). Фирма са таквом моћи не утиче само на цену коју плаћа купац. Утиче и на оне који пишу правила игре.
Максимовић описује како се та моћ прелива преко лобија и политичких канала до носилаца одлучивања. Лобирање је легалан начин да фирма заступа своје интересе. Корупција је, пише он, само један од путева до истог циља, и то лакши.
Његов пример је свакодневан: ко добија локал на најпрометнијем углу. На тржишту са много једнаких понуђача то би одлучила најбоља понуда. На тржишту ограничене конкуренције питање се реши преко веза, пре него што ико погледа понуде. Велика фирма има и новац и приступ да до одлуке стигне пре осталих.
Шта су екстерналије и зашто о њима одлучује процена
Екстерналија је штета или корист коју туђи посао направи теби, а која није у цени тог посла. Британски економиста Артур Пигу је у књизи „The Economics of Welfare“ из 1920. описао управо ту разлику између трошка који плаћа фирма и трошка који плаћа друштво.
Уџбенички пример: фабрика узводно пушта отпад у реку, а рибари низводно плаћају последицу. Цена производа из фабрике то не показује. Пошто тржиште штету не мери, мери је држава, прописима, дозволама и анализом трошкова и користи. Колико вреди река, пише у студији утицаја на животну средину. А студију неко потписује.
Максимовић овде именује кључну реч: дискреција, слободна процена надлежног. Где се правило заобиђе или се одлука препусти нечијој процени, корупција може да уђе на сваки ниво одлучивања, пише он, чак и у стручну процену. Код екстерналија је то неизбежно, јер штета нема тржишну цену коју би неко могао да прочита.
Јавна добра: шта нико не купује, бира држава
Неке ствари користе сви, а нико их не купује појединачно. Економисти их зову јавна добра. Класичан пример је улична расвета: кад светли, светли и ономе ко није платио, па је нико не би платио добровољно.
Теорију је поставио Пол Семјуелсон у раду из 1954, дугом две и по стране. Пошто фирми не може да наплати сваком кориснику, не исплати јој се да такво добро производи. Прави га или наручује држава.
Кад о нечему одлучује држава уместо купца, мењају се критеријуми. Максимовић упозорава да су они мање егзактни него у приватном избору, а дискреционо право веће, и да с њим расте простор за корупцију. Његов пример су јавне службе, нарочито градски саобраћај. Линију, превозника, возни парк и цену карте одређује град, а путник их затиче.
Једна прецизност: градски саобраћај није чисто јавно добро у уџбеничком смислу, јер карта може да искључи онога ко не плати. Максимовић га наводи као пример јавне службе, и тако га треба читати. Механизам је исти: о услузи одлучује неко у име свих корисника, а цена карте је последица те одлуке.
Асиметрија информација: кад знање постане роба
Модел савршене конкуренције претпоставља да сви знају све. У стварности тржиште често сазнаје тек кад се нешто већ десило, а неки знају раније од осталих. Та неравнотежа се зове асиметрија информација.
Џорџ Акерлоф је 1970. у раду „The Market for Lemons“ показао шта она ради тржишту половних аутомобила: продавац зна да ли је ауто лош, купац не зна, па купци нуде мање за све аутомобиле, а добри полако нестају са тржишта. За тај рад је 2001. поделио Нобелову награду за економију.
Максимовић иде корак даље. Кад информација фали или је погрешна, греше и фирме и држава. Тачна информација о намерама конкуренције или о потезима државе зато има цену, а где нешто има цену, настаје и тржиште за то. Привредна шпијунажа је, пише он, развијена колико војна и политичка. То је његова процена, без мерења иза ње, али механизам је јасан: информација постаје роба, а до ње се може доћи и подмићивањем онога ко је има.
Ту је и пример са почетка текста. Траса ауто-пута је информација коју неко у држави зна пре објаве. Њена вредност је разлика између цене њиве и цене плаца.
Шта је заједничко свим четирима: дискреција
На сва четири места дешава се исто: где цена не може да одлучи, одлучује нечија дискреција. Код монопола је то утицај на оне који пишу правила, код екстерналија процена штете, код јавних добара избор државе, код информација приступ ономе што остали још не знају.
Ово је наше читање рада, не Максимовићева реченица. Он дискреционо одлучивање изричито именује код екстерналија и јавних добара. Код монопола говори о утицају на носиоце одлучивања, а код информација о приступу повлашћеној информацији.
Дискреција
Монопол и олигопол
- моћ фирме
- лобији до оних који пишу правила
Екстерналије
- трошак ван цене
- процена штете и студија утицаја
Јавна добра
- нема купца
- бира држава
Информације
- неко зна раније
- знање постаје роба
Иста идеја постоји и у литератури о корупцији. Роберт Клитгард ју је у књизи „Controlling Corruption“ из 1988. сажео у формулу: корупција = монопол + дискреција − одговорност. Монопол значи да одлуку доноси један, дискреција да је доноси по својој процени, а одговорност да неко проверава како ју је донео.
У табели су све четири несавршености, једна испод друге:
| Несавршеност | Шта тржиште не може само | Ко одлучује уместо цене |
|---|---|---|
| Монопол и олигопол | да обезбеди једнаке понуђаче | носилац одлуке под утицајем лобија |
| Екстерналије | да измери штету | регулатор и стручна процена |
| Јавна добра | да наплати кориснику | држава, по својим критеријумима |
| Информације | да свима да исто знање | онај ко зна раније |
| Заједничко | цена не одлучује | нечија дискреција |
Где ова слика престаје да важи
Мапа узрока је корисна, али има границе, и неке од њих наводе и сами аутори.
- Тржиште није узрок корупције. Максимовић не тврди да тржиште ствара корупцију. Тврди да је смањује и мења јој облик, али је не укида.
- Ни држава није савршена. Држава која исправља несавршености тржишта и сама доноси одлуке по процени. Овај део рада (улога државе и антикорупцијске мере) није обрађен у овом тексту.
- Дискреција није сама по себи лоша. Правник Метју Стивенсон са Харварда критикује Клитгардову формулу баш на том месту. Премало дискреције тера службенике да крше правила која у конкретном случају немају смисла, погоршава одлуке и одбија способне људе од јавне службе. Ни конкуренција не смањује корупцију увек: фирма која подмићује може да бира између више подмитљивих службеника.
- Формула није закон. Сам Клитгард је звао метафором. Она каже где да гледаш, не колико корупције има.
- Рад је теоријски. Максимовић објашњава механизам, не мери колико корупције пролази кроз коју од четири несавршености.
Шта ово значи за тебе
Корисно питање кад читаш вест о неком тендеру, дозволи или великој инвестицији гласи: ко је овде одлучио уместо цене? Ако је одлуку донео купац бирајући између више понуда, простора за корупцију је мало. Ако ју је донео неко ко процењује штету, бира превозника или зна нешто пре осталих, тај простор постоји, без обзира на то да ли је искоришћен.
Исто питање ради и у сопственим финансијама. Кад купујеш стан или земљу, вредност често не зависи само од тржишта. Зависи од урбанистичког плана, дозволе или трасе пута, дакле од нечије одлуке. Ко разуме где тржиште престаје да одлучује, боље разуме и зашто се цене понекад помере преко ноћи.
Честа питања
Шта је тржишни неуспех?
Тржишни неуспех је ситуација у којој тржиште, препуштено само себи, не доводи до најбољег исхода за друштво. Класични узроци су монопол и олигопол, екстерналије, јавна добра и асиметрија информација. Код нас се исти појмови срећу и као несавршености или имперфектности тржишта.
Да ли тржиште смањује корупцију?
Према раду Слободана Максимовића, да: конкуренција смањује простор за корупцију и мења јој облик. Али је не укида, јер на четири места тржиште не може само да одреди цену, па одлука прелази на нечију процену. А ни држава која тржиште исправља, пише он, није савршена.
Шта је дискреционо право?
Дискреционо право је овлашћење службеника или органа да сам процени и одлучи у оквиру закона, када правило не прописује један тачан исход. Оно је потребно, јер ниједан пропис не предвиђа сваки случај, али је и место на ком се одлука може купити.
Шта је Клитгардова формула корупције?
Роберт Клитгард је у књизи о контроли корупције из 1988. сажео корупцију као монопол плус дискреција минус одговорност. Сам ју је називао метафором, не законом, а критичари упозоравају да сваки од три дела не важи у сваком случају.
Зашто јавна добра не производи приватна фирма?
Јавно добро користе сви, и они који га не плате, па фирма не може да наплати довољно да би се исплатило. Пол Семјуелсон је ту теорију поставио 1954. Кад добро прави или наручује држава, о њему одлучују критеријуми и процене уместо цене.
Извори
- Tržišne imperfektnosti i korupcija, Slobodan Maksimović, str. 41–43главни извор чланка: четири несавршености и њихова веза са корупцијом, примери локала и градског саобраћаја, привредна шпијунажа, закључак о тржишту и држави; назив зборника и година издања нису потврђени
- Controlling Corruption, University of California Press, 1988 (Robert Klitgaard)формула: корупција = монопол + дискреција − одговорност
- Klitgaard’s Misleading “Corruption Formula”, Global Anticorruption Blog (Matthew Stephenson, Harvard Law School), 27. мај 2014.критика формуле: конкуренција не смањује корупцију увек, а премало дискреције има своју цену
- The Economics of Welfare, Macmillan, 1920 (Arthur Cecil Pigou), preko Econlibкласично дело о разлици између приватног и друштвеног трошка (екстерналије)
- The Pure Theory of Public Expenditure, The Review of Economics and Statistics 36(4), 387–389 (Paul A. Samuelson), новембар 1954.основа модерне теорије јавних добара
- The Market for “Lemons”: Quality Uncertainty and the Market Mechanism, The Quarterly Journal of Economics 84(3), 488–500 (George A. Akerlof), август 1970.асиметрија информација на тржишту половних аутомобила
Информативно, није финансијски савет. Примери са реке и ауто-пута су наше илустрације, не примери из рада.

